Цртеж
Узмеш ми оловку
Повучеш ту линију
Нацрташ ми је
Испипаш ме
Напнеш мишоловку
Покажеш утопију
Реч ме милује
Сачекаш ме
Да ја прва кренем
Да ја тебе здробим
Знаш да не могу
Смешкаш ми се.
Не даш да увенем
Да себе заробим
Обараш с ногу
Опушташ се.
Како си у моју главу
Унео грешку као спас?
Знам да нисам у праву
Ах, тај меки топли глас
Дођи мени вољени,
Да те не зауставе
На путу ка истини
Глупостима забаве
Руком нежног мајстора
Опипаваш ивице
Напињеш ме
До пуцања
Више нема изговора
Дошла сам до литице
Успињеш ме
До усијања
А ти ми не даш
Знаш ти да ја хоћу
Чекаш да се средим
Да у небо полетим
Ти можда не знаш
Болно ме мучиш ноћу
Ти знаш да ја вредим
Поред тебе да слетим
Љубав
Кроз песме
Оживљавам
Твоју слику,
Своју тугу.
Призивам те
Себи.
Све моје теме
Заробљавам
У твом лику.
И патњу дугу.
Дозивам те.
А ти као не би.
Пољуби ме
Нежно
Играј се
Топлик језиком
По мојим устима
Додирни ме
Смерно
Занеси се
Тежином јетком
У својим грудима
Немој да стајеш
Настави
Молим те
Буди немолосрдан
Нудим ти се
Зашто не дајеш
Моја љубави
Примам те
Не буди окрутан
А може ти се
Узбуди ме
Благо
Полако
Немилосрдно
Неумољиво
Свуци ме
Моје драго
Јако
Око моје црно
Неодољиво
Болиш ми
Требаш ми,
Молим те, врати се
Болиш ми
Сваког уза се
Kад ми зуб престане
Мени, веруј, дође жао
Јер тад бол наврне
Што срцу си ми дао
Еј, колико да те молим
Да не макар повредиш
Kолико да те не волим
Само да ме не оставиш
На сваком пролазнику
Ловим твоје очи
У сваком љубавнику
Маштам твоје речи
Имаш ли ти душу
Где ти је бре савест
Зар не држи те за гушу
О твој пропадану свест
Медени колачи
Док ме ломиш посечеш се
Па редовно светиш ми се
Тражиш извињење
Имаш објашњење
За свако иживљавање
Самозадовољавање
Пригрлио си ту сељанку
На првом састанку
Ја сам морала да стојим
Да приметиш да постојим
Питао се како не разумем
За себе се не заузмем
Ниси поруке моје читао
Никада ме ниси питао
Kоме то стално пишем
Зашто често плитко дишем
Мрштио си се само жешће
Што се осмехујем чешће
Зар ти није било жао
Мојих медених колача
Стално си се секирао
Што од бола сам јача
Дама
Недостаје ми моја беба
Немам кога да ушушкам
Не слути колико ми треба
Немам кога да ућуткам
Нежним мажењем у ноћи
Кад се врти од болова
Да шапућем да ће проћи
Вреднијем од свих дворова
Рефрен:
Празнина у грудима
Кад ти останем сама
Биће ми обузима
Ја твоја сам дама
Ноћима ти не спавам
Од туге за тобом
Ја целу ноћ изгарам
За твојом малом собом
Твојим топлим загрљајем
Којим заштитиш ме мудро
Твојим сањивим осмехом
Којим осветлиш ми јутро
Жеља
Желим те
Моје тело вене
Свака моја пора
Вришти за тобом
Молим те
Пожели ти мене
Моја прва бора
Усекла се за тобом
Пољуби ме
Само једном
Бићу добра
Нећу да ти кажем
Да све те слушам
Узбуди ме
Учини ме вредном
Бићу твоја кобра
Хоћу да те лажем
Да таквих се не гнушам
Као да је сваки
Део мога тела
Ерогена зона
Угаси ту ватру
Додир твој лаки
И моја кожа врела
Болесна су спона
Да сви се назори затру
Заљубљена
Могла бих да слушам
Твој глас сатима
Усне да ти кушам
У најдужим ноћима
Ужасно се бојим
Да рећи ћеш ми не
Да ти се не подајем
Старији си од мене
Не занима ме ко си
Не могу да ти одолим
Ја мрзим оно што си
А ипак те много волим
Могла бих да те гледам
Да не престајем
Све своје да ти дам
Да ти се подајем
Могла бих да седим
Вечно поред тебе
Гладно да упијам
Твоје биће у себе
Циганко
Направи ми лепог сина
Да личи на тебе
Ти си сва моја истина
Волим као себе
Научи га да буде
Исти, љубав, као ти
Да га мрзе и куде
Јер бољи је него сви
Циганко, немој!
Имај душу.
Та песма ме боли.
А не смем да плачем.
Видеће неко.
Циганко, стој!
Да ти стегнем гушу.
Згњечим живот голи.
Успнем на бедем
сву муку своју, секо!
Да прича баш као ти
Да се као ти смеши
Све савршено схвати
Најтеже лако реши
Да буде висок и јак
Од аријевске сорте
Да му корак буде лак
Да му је све на изволте
Не знам ко си у мом животу
Не знам волим ли те
Знам само сву твоју дивоту
И желим твоје дете
Лепи мој
Кад полако схватиш сам
Колико сам ти узела
Колико сам била лоша
Колико те болим?
Ипак све ћу да ти дам
Као што све сам ти и дала
Žena нисам ни за гроша
Ал много те волиm
Лепи мој
Ти ми се смешиш
Гледаш ме као све
К’о врховну истину
Лепи мој
Шта ћу кад решиш
Да напустиш ме
Оставиш ми тмину?
Позив
Спремам се за тебе
Да ти ме видиш
Да не знаш за себе
Кад о мени мислиш
А ти ме и не гледаш
Једва те и запазим
Ни лепу ми реч не даш
А како бих да те мазим!
Недостајеш ми
Да те гледам одоздо
Као дете
Да те слушам
Најпажљивије
Да те се бојим
Дођи ми
Моја дивна гозбо
Да те кушам
Најгорљивије
Да те зовем мојим
Помало те се бојим
Не знам због чега
Радо бих те звала својим
Мрзим те због тога свега
Знам да ми се свиђаш
Само зато што си хладан
Али стално ти ме виђаш
Кад тад ћеш постати гладан
Нико
Дуго нисам схватала
Шта је то у мени празно
Нисам разазнавала
Шта ме то ту тишти гадно
Рекох, мене не занима
Није ми нимало битно
Што те да зовеш нема
То је толико с
Прошао си поред мене
Не знам ни твоје име
Ни лице ти нисам запазила
Иду месечеве мене
Прошле су многе зиме
А ја те нисам заборавила
Сваког поредим са тобом
И светла и сенке
Све што доживим
Волела бих да сам с тобом
Муке, теревенке
С тобом проживим
Веровала да ћу моћи
Да издржим све без тебе
Све те моје хладне ноћи
Кад ми празно срце зебе
А и ко си ти уопште?
Потпуно небитан лик
Постаде ми уточиште
Јел то твој намеран трик?глад
Санта
Знам ли ја да волим?
Кажу да не умем.
А не могу да преболим.
Е, видиш, то не разумем.
И мени се некад чини
Да су, јеби га, у праву
Дај, у небо вини
Своју душу гараву
Била је на небу
Била је и на дну
Само ја немам потребу
Оголити душу будну
Како ћеш ти видети
Где сам ја када
Кад не можеш видети
Где си сам сада?
Мали човек мало и осећа
Велики много од себе дају
Ал је зато већа срећа
Што велики прима је
Већима су и велике боли
Не, то није празно наклапање
Величина не дозвољава
Никакво унижавање
Ако не можеш осетити
Ти, ти као мали
Како можеш разумети
Што су велики дали?
Чекаш шансу да зинеш
Али не и да те питају
Уместо само да проминеш
Ко oви клошари док скитају
Немој говорити глупости
О туђој боли
Не знаш какве су туђе лудости
Не знаш како ко воли
Ја да волим умем
Ал ти да мислиш не умеш
С тим што ја разумем
И начин на који ти не разумеш
Кад бисмо само знали
Колико је гована
Одбацило вољене
Због патријархата
Најдраже би дали
Душа им је отрована
Чак и вољене жене
За формализам протектората
Не, није крива форма
Створили су је људи
Они су криви
За сва та зла разна
Вреди само догма
За болесне им ћуди
Док су такви живи
Будућност нам је празна
Плашим се. Болеће.
Никад не боли. Срећна сам.
Радујем се. Проћи ће.
Никад ми није доста. Гладна сам.
Није зло. Нисам грешна.
Опрезна сам. Нисам глупа.
Хоћу савршено. Нисам смешна.
Нећу селекцију. Свака рупа.
Хоћу квалитет. Избирљива сам.
Хоћу поштовање. Принципа ради.
Не слушам глупости. Паметна сам.
Хоћу ангажман. На вредном се ради.
Принц
Немам ништа да ти дам
Зашто тражиш баш од мене?
Зашто си дошао?
Куд ћеш с том испруженом руком?
Не могу ништа да ти будем
Од мене нема горе жене
Лоше си прошао
Остави ме сa мојом муком
О, како је увек тешко
Кад год те сретнем
Да ти ишта кажем
Сувисло
Рано моја!
Моја несуђена грешко
Не могу да побегнем
Од тог ужасног бола
Груди ми је притисло
Туго моја!
Зашто лепи шириш руке ка мени?
Немој за мене грејати крило
Не чувај ми тај лековит осмех
Не, малени, немој да ме мучиш
Од мог бића остале су сени
Што ти видиш некада је било
Сада сам ти ходајући грех
Да волим касно је да ме учиш
Симпатија
Дођи, срећо моја
Узми ме
Да будем твоја
Дирај ме
Нисам те видела
Много дуго
Дал сам ти се свидела?
Моја туго
Скидај ме
Тим црним очима
Милуј ме
Тим агилним рукама
Узми ме за руку.
Мази ме. Успећемо.
Поделићемо муку.
Буди мој. Пазићемо.
Ти си диван
Лек од свих зала
Ти си силан
Jа тако мала
Недостаје ми
Да ти чујем глас
Импонује ми
Твој хладни бас
15. Таленат
Како си те досетио
Како да ме мучиш?
Да би ми се осветио
Болу ме научиш
Откуд вернику смелости
Да тако греши душу
И те надмене зрелости
У цимању за гушу?
Ах, боли
Пожури, немој
Тако јако
Јој, одболи
Рано је за бој
А тако је слаткo.
Дођи
Боли ме у грудима
Требаш ми
Нећу те звати
Гласно
Пођи
Шта је то у људима?
Дођи ми
И ја ћу теби требати
Јасно
Где налазиш идеје
Да ме баш тако злостављаш?
Зло у теби се смеје
Кад ме сломљену остављаш.
И одакле ти шарма
Да увек ти опростим?
И где је мени срама
Те се увек препустим?
Тривија
Погледај ме
Макар крајичком ока
Додирни ме
Макар делићем бока
Позови ме
Макар за глупост
Реци моје име
Макар као пропуст
Пружи ме нешто
Макар и жваку
Да додирнем вешто
Твоју руку лаку
Како си успео
Да од твог погледа
Мирног као мудрост
Од даха затрепери
Читаво моје биће?
Како си унео
Толико врелог нереда
У моју хладну свест?
Моје мисли узбери.
Свака за тебе биће.
Зовни ме на плес
Пружи ми руку
Распири мој бес
Заслади муку
Поведи ме лагано
Нежно ме намами
Где је мноштво стално
Ал смо увек сами
Помилуј ме случајно
Њихањем свог тела
Прихвати ме мазно
За тебе сам врела
Лице
Око моја плаво
Заносно ко грех
Дрмаш ме нездраво
Једини си ми смех
Лице ти се згрчи
Кад преплави га
И поглед му замрачи
Необјашњива туга
Твоје ситне боре
Очаравајући осмех
Као плавно море
Наплаћују ми цех
Груди ми испуни
Хистерична топлина
Утробу узбуни
Моја љубав силна
Груди ми испуни
Његов Свети загрљај
А срце му туче
Дочекаће смирај
Јорговани
Јорговани нежно,
лелујају, шуште,
нечујно,
лагано.
Тихо, одважно,
Одувек ћуте.
Импресивно.
Непобитно.
Они појма немају
чак ни да постоје.
Тако лепи,
ситни.
Ништа они не знају
кад се мисли роје,
слепи.
битни,
како груди тиште,
срце се разара.
Тужна истина
у твојој души.
А јорговани неми
благо миришу.
Нежно, опојно.
Као лек да су.
Лепи, изузетни,
док по тузи пишу
немислосрдно:
„Пробуди се, Гласу!
Кажи јој да нема
тог што она тражи.
То не постоји.
Само ће да боли.
Из њеног система
избриши те дражи.
Само џаба стоји.
Он је не воли.“
„Све ја знам“,
рече глас тужни,
„Неће вас он убрати
ни ове године.
Само да јој дам
на овај дан ружни,
јер он јој неће дати,
мало мириса милине“.
Рана
Те очи
Болујем због њих
Те тамне очи
Рану сам отворила због њих
Носе ме у прошлост и будућност
Једнако, на крилима
С њима нестаје суморност
Све добија смисао
Чак и што сам одбацила
Постаје кључна мисао
Због њега бих у воду бацила
Све за шта сам се борила
Сву чистоту себе
А годину је градила
Да ти кажеш „одлично“
Јер ја твом гласу
Нисам чула ништа слично
Зашто ме бар не лажаш
Да се дивиш
Макар мом стасу
Ал ти кад ме видиш
Као да ме не знаш
А да хоћеш
Само један осмех
Да ми даш
Зар је то грех?
Али ти то нећеш
Све што сам одавно прерасла
А ти си то вратио
Ја сам као личност стасала
А не знам јеси ли схватио
Ко сам заправо ја
Део тога што тражиш
Могла би да таква ти да
Само да мало стисак ублажиш
Твоја ме стамена прилика
Гледа као неког ко греши
Кад се сетим твога лика
Не може нико да ме утеши
Уображен си, много
Не да се то приметити
Кад погледаш ме строго
А благо
Хоћеш ли ме се на улици сетити
Моје драго
Да си ме једном видео
Да си био топао и нежан
Да си ми се толико свидео
Као меки покривач снежан
Легао си на моју рану
Остајући професионалан
Одржао си ногу лагану
Као и увек феноменалан
Ретко софистициран
Не знам јеси ли обичан
Увек радо биран
Или си само одличан
Примерак своје врсте
Желим те за себе
И нећу своје прсте
Мицати од тебе
Спусти поглед ка мени
Било како, макар очински
И пред дух снени
Спусти резон, краљевски
Савршен си, око моје тамно
Не знам да ли нам је дано
Можда је превише рано
Да ме опипаш лагано
Моја рано
Недокучиво је
Ниси мој, нећеш ни бити
Не смета ми то
Желим те само пробати
На готово
Кад се зарије бол недостојности
У срце непостојаности
Или си обичан
А ја сам глупа
Можда си небитан
А ја сам слепа
За праве вредности
Човеку као ти
Видим само предности
Шта је с мојом раном
То те не занима
Што ме сваким даном
Све више обузима
Бол за тобом
Погледај моју рану
Не знам шта ћу са собом
Само на тебе мислим
Волела бих да спавам с тобом
Чини ми се, хоћу да вриштим
Да ме пробуди твој осмех
Спокојни мудри поглед
Не знам колики је цех
Али плаћаћу у недоглед
Рану коју ћу ја лечити
Ти си мени направио
Можеш ожиљак спречити
Дух би ми оздравио
А ране које лечиш ти
Мене никад нису болеле
Као мелем дођеш ми
И као за све што су волеле
То је тако дивно
Да ми застане дах
Кад ми кажеш обичну ствар
Ти си моја потреба
Желим те силно
Не само на час
Не знам шта мислиш
Шта желиш од живота
Кад би хтео да размислиш
Било би грехота
Да ме никад не пробудиш
Ти си мудрости дар
Нежним пољупцем
Да ме никад не успаваш
Под својим лицем
Ти си оно право
Остали те притисли
Да ли је здраво
Пиитају се
Бити здравих мисли
Трују се
Равнотежа мудрости и снаге
Господства домена
Све те тамо раге
Нису ти до колена
Не желим те за себе
Ја желим уметника
Да разуме моје потребе
Буде мој понос и дика
Желим те на кратко
Ти дивно биће моје
Како би било слатко
Да љубим усне твоје
Да буде ме твој мудри осмех
Око моје тамно
Заустави ми први јутарњи дах
Моја рано
Две реченице
Две реченице
Када ти се чини да слова оживе
Да имају лице
Чекају да им се сви диве
Јер су диван ентитет
Јер су моћно оружје
Јер су усуд клет
Јер су бола шибаџије
Кад реченице две
Угасе се светла сва
Кад исисају све
Кад остану само имена два
Кад са 6. спрата
Погледаш доле
Кад више не волиш ни брата
Кад удаси почну да боле
Кад видиш тмину
И кажеш себи
Кроз густу тишину
Јер ко лаже да не би?
„Ја сад могу само доле“
За мене даље нема
Колико људи могу да воле
Ништа се више мени не спрема
Секо
„Секо, дај ми дукат.“
„Ево, душо, изволи!“
Не, то није суноврат.
Само је замоли.
Лупи је по дупету,
она дрхти, тресе се.
Радуј се том сустету.
Она увек занесе се.
И питај је опет,
„Секо, дај ми дукат.“
Даће ти уз окрет.
Не, то нје суноврат.
Успомена
Прошао си поред мене
Не знам ти ни имe
Ни лице ти добро нисам запазила
Сваког поредим с тобом
И светла и сенке
Све што дожспрем
Волела бих да сам с тобом
И муке и теревенке
Да с тобом проживим
Сваког поредим с тобом
И светла и сенке
Све што доживим
Смењују се месечеве мене
Прошле су многе зиме
А ја те нисам заборавила
Крик
Фалиш ми
Утроба ми је
Празна и тамна
Дођи ми
Зло ми је
Тишина ми је прегадна
Распадам се
Умирем за тобом
Ал нећу да те молим
Само нудим ти се
Поведи ме са собом
Много те волим
Врати ми се
Много ме боли
Много ми је жао
Не свети ми се
Рану ми не соли
Знам, много си ми дао
Усне су ми гладне
Жељне, горе
Пољуби ме
Твоје очи тамне
Моје ноћне море
Излуђују ме
Твојих руку сам жељна
Много ми недостаје
Да чујем ти глас
Твојих усана сам жедна
Тело ти се предаје
Души су твоји додири спас
Твоје су ми речи музика
Ти си мој највећи грех
Знам да те има друга
Ал ти се моје среће слика
Ти си моје душе смех
Али си ми и највећа туга
Чежња
Кад сам будна
Видим ти лице
Као да си надамном
И срећна сам
Као дете
А дању, залудна
По глави млатим трице
Јер ниси са мном
И тужна сам
Мој свете
О, како је увек тешко
Кад год те сретнем
Да ти ишта кажем
Сувисло
Рано моја!
Моја несуђена грешко
Не могу да побегнем
Од тог ужасног бола
Груди ми је притисло
Туго моја!
Колико ће да траје
Ово грозно мучење?
Кад ћеш само један
Осмех да ми даш?
Хоћеш ли?
Моје ти се тело даје
И све моје битисање
Знам да си тога вредан
А да ли ти то знаш?
Знаш ли?
Плаче ми се, ноћима
Не могу више
А не би требало
Да плачем
А морам
Лешим будна, сатима
Нема чак ни кише
О, срце ми је заспало!
Како лажем
Не бих да спавам
Правда
Ја сам добро, засад
Ништа ме не боли
Јер не могу да осећам
Ал предосећам напад
Кише горке соли
Још је се подсећам
Ниси био мој
Никад у животу
Али ја сам знала
Да си сав свој
Да за ту лепоту
Све бих дала
Ниси био са мном
Али сам се тешила
Знала сам да си
На путу исправном
Све сам пореметила
Поче да се гаси
Све живо у мени
Све у мени вредно
Поче да нестаје
И у твојој сени
Поста ми свеједно
Шта ми живот даје
Почех да животарим
Немајући никоме
Колико год се трудила
Шта да подарим
Греху мом ситноме
Све сам подредила
Али је болело
Због тог кулука
Пропадала сам
Срце те је болело
Али ти си у реду
Мени је то било доста
Нисам се бринула
Кад се изведе на среду
Рачуница је проста
Ова моја туга минула
Ја живим ко сенка
Само се надајући
Да се ти смејеш
Звој је живот теревенка
Мој је распадајући
Али ти се смејеш
То је мени било важно
Остало је небитно
Али, коме ћу сада
Волећи те тако снажно
Непобитно, монолитно
Кад на тебе сло пада?
Хоће ли без тебе
Бити нешто лакше?
Или ћу умрети
Нема више потребе
Да лијем зноја грашке
Хоћу ли умети
Да живим без бола
Моја зона конфора
Стварно јеси ти
Као да се допола
Радујем овом злу
Али сам живела
Знајући само то
Да си ти жив
Лако сам милела
Држећи се чврсто
А ти си томе крив
Свог кукавичлука
Опстајала сам
Да ли је то осветољубивост
Или јасна шанса?
Моју љубав замрзлу
Претоворену у тврдокорност
Разледила је правда јасна
Прелом
Грозница
Трема
Сви су ту
И којих нема
И они су ту
Шта си ти?
Униформисани преквалификовани
Шанер полуинтелектуалац
Ко си ти?
Уметник квалификовани
Стручњак интелектуалац
Шта је истина?
Као да постоји дан кад се саопштава
Док љуља се бина
Један се с другим зашаптава
А ти гледаш
Печат се удара
На дијагнозу твоје фрустрираности
Нећеш да даш
На компензацију устајалости
Малограђанство конформизма
Безобразне надобудности
Бесна сбог сопственог цинизма
Полуинтелектуалског дилетантизма
Са комплексом супериорности
Издајем себе
Јер не налазим себе
Јер не препознајем своје
А ти гледаш
Публика одобрава
Печат се ставља
Публика се чуди
Сумња се јавља
Реагују људи
Али како?
Чекајући људе
Дал се ико мако
Издаје се саме буде
Све остало је кукавичлук
А ти гледаш
Сав тај јавашлук
Товог слабог самопоуздања
У тону са сулудим хиперегоизму
Искра бизарног надања
Да не компензујеш глупост дилетантизмом
Да и ниси ништа више
Него полуинтелектуалски чиновник
А твоја је глупост све тише
Том поразу виновник
Као да ће све бити у раду
Још данас на ову среду
А ти гледаш
Њега
Вредна
Колико год да је глупа,
Јадна бедна неспособна
Колико год да је скупа
Ружна, гадна, неписмена
Ти ћеш је, вољени човече
Сматрати бољом од мене
А неко скоро порече
Да сам ја, ето, епитом бене
Јер ја знам
Коме нисам дорасла
И сад себи не дам
Са сопственом глупошћу срасла
Да кажем себи истину
Колико год била ружна
Јер сам макар то мало морала
Гутајућу факта горчину
Самој себи дужна,
Ипак саму сам себе напала
А бена и даље верује,
Да ипак нешто вреди
Да и њој љубав следује
Да срце морал не штеди
Познаник
Заборавим парче торте на столу
Подсетим се да треба да дишем
Натприродно ми је у мом болу
Купатило кад седнем да ти пишем
Прошетај се мили још једанпут
Само још једном да те видим
Кажи добар дан том неком успут
Од твог топлог гласа бридим
Зашто да постанеш читав мој свет
Зашто да се заљубим у црне очи
Смешим се као девојчурак на цвет
И ко ли ће сад у речи да преточи
Сву ову моју потмулу хистерију
Мог уморног ума бело усијање
Твог срца недокучиву мистерију
Мог изазваног срца суво кукање
То си само лик
Одавно више ни сена
Моје жеље крик
Мог мира цена
Сенка
Сваки дан си пролазио
Једва бих те приметила
А када си одлазио
За тобом сам се гушила
Устала из сувог мрака
Удахнула оштрог ваздуха
Напила се меденог зрака
Усправила се крњег духа
Мислила сам да сам безбедна
Да сам најгоре прошла
Одавно ја више нисам ледена
Ал’ олуја је тек надошла
Зашто да трујеш погледом
Зашто да ми не дођеш
Зашто да заводиш редом
Зар само, само да прођеш
Ти бол слабих сматраш победом
Престани да ме рањаваш погледом
Зар мислиш да прениско би пао
Да си ми само искрен осмех дао