Malo Života, Hanja Janigihara
Čini se da je knjiga vrlo kompleksna I da ima nekoliko slojeva koji su linerano povezani kroz vreme, prijateljstvo nešto mnogo više a to je ljubav. Odvija se u našem veku u gradu Nju- Jorku, prati živote četri prijatelja koji su po sebi sasvim posebne ličnosti I pratimo ih od njihovih studentskih dana. Ali caka je u tome sve što dublje I duže čitamo knjigu vidimo da je jedan lik zapravo centralni portet oko koga se kristališu svi ostali likovi ove knjige. Od njega I ka njemu idu svi mogući koncentrični krugovi pripovedanja a to je Džud Sveti Fransis. To je priča o jednom životu ali takodje pripovest o jednom vremenu, jednom gradu, jednoj Americi koja ima više lica a po sebi je I jedna jungovska analiza psihološkog reklo bi se psihopatološkog uticaja detinjstva na zrelu, odraslu osobu, na nejgove prijatelje I na sve ono što on u životu radi. Džud je u prologu student koji deli stan sa Vielmom u jednoj od jeftinih njujorških rupa od stanova ali uz to to društvo čine I Malkolm I Džej Bi. Čitalac ih prati od poletka do biološkog kraja a unutar tog kruga prijatelja je I još jedan portetista Džej Bi ( slikar ).
Svako mladalačko prijateljstvo je dragocenost I često u Americi opstaje godinama još od small legs, naročito prijateljstva koja nastaju u kampusima koledža I traju tek sa biološkim iščezavanjem. Tokom godina gledam uspon na socijalnoj lestvici, uspone I padove u karijeri, velika I mala zadvoljstva, putovanja I izložbe, restorane, umeće kuvanja, umeće lečenja, umeće prilagodjavanja, umeće življenja. Ono što je specifično a to je Džud, korporativno advokat koji se visoko uspinje na socijalnim lestvicama zahvaljujući svojoj intiligenciji, zahvaljujući jednoj činjenici a to je da je preživeo nesretnu okolnost njegovog rodjenja o odrastanja do šesnaeste godine. To je centralna priča, koja emocionalno pogadja ali povlači mnoga pitanja kako je uopšte moguće da jedan apolutni luzer ostavljen kraj kontejnera kao beba koji prolazi kroz sedam krugova pakla uspeva da postigne toliko u materijalnom smislu ali zauvek ostaje u cacunu onog što muse dogadjalo u prvih šeasnest godina. Svako ko je odrastao I ko se borio u životu, živeći noramalno u zažtićenoj porodici kao zaštićeno dete ne može da zamisli otrovne plodove kroz koje prolazi siroče prepušteno na milost I nemilost svetu odraslih koji ga zlopotrebljavaju kao stvar, ako ništavilo, kao gumenu igračku, kao parče drveta, učeći ga tome da samo treba da se podredi, da se prilagodi njihovim željama I da u tim trenucima izadje iz samog sebe I da sa nekog plafona posmatra svoje telo. Pogadjajte da je reč o pedofiliji, o svim tim nama nepoznatim likovima koje susrećemo na ulici I koje zapravo I ne znamo a oni u nekim podrumima ili u sirotištima zloupotrebaljavaju dečaka učeći ga da je prljav, smrdljiv, bez iikakve ljudske vrednosti. Retki su trenuci svetlosti I nade da će nešto biti bolje sve dok se ta agonija ne prekida negde usput slomivši mu kičmu ali Džud biva oslobodjen.Da li je bila potrebna ta tragična nesreća koja će od njega učimiti invalida doživotno da bi u ovoj simfoniji krešendo naznačio prekretnicu I neki sasvim novi početak. I da li je uopšte moguće pobeći od onog što jesmo I onog što smo bili?
Od tog momenata pa nadalje kreće uspon u jednom smislu ali ostaje psihološka čaura, bitak Džuda ostaje zarobljen u prošlosti i ne samo da je njegova povreda kičme neizlečiva već se njegov psihološko mučenje samog sebe nastavlja kroz samokažnjavanje. U trenucima blistave lepote I sklonosti ka esteski lepom, uprkos prijateljstvu I ljubavi koje stiče kroz godine bitisanja on svoj život kao da ne poštuje jel oduvek postoji ta jeziva prošlost koju nije spreman da ispovedi nikome pa ni najbližem čoveku koji ga voli – Vilemu. Svi ti ljudi iz prošlosti oduzeli su nešto sasvim normalno I prirodno I on to ne može da povrati uz najsnažniju volju I želju.
Život je lep I sve sitnice I svi uspesi isvaki osmeh ili svaki mali uspeh ili sunčano jutro ili novo odelo čine Džuda srećnim. Naizgled srećnim čovekom koji uživa u karijeri, u spremanu jela za prijatelje u kolekcionarstvu u svom umetnički opremljenom stanu ali hijene se bezulosvno varaćju bez pardona, bez kompromisa I bez najave. Sreću I to malo života potire ono što se zgrudvalo u cacunu u bitku Džuda; sasvim lepog čoveka I vizualno I duhovno, intiligentnog I uspešnog advokata ali problem je neizlečiv.
Autorka je uspela da napiše jednu savršenu knjigu, u kojo je koncentrisano mnogo vremena ali je sasvim jednoastavno pisana bez velikih rečenica ili nastojanja da zvuči mudro, pametno ili da nameće neke svoje etičke zaključke. Sve je prepušteno čitaocu, sve je prepušteno posmatraču sa strane I sve je prepušteno I samom Džudu koji I ne pokušava da progoni svoje dželate. On samo želi svoj estetski I psihološki mir I ljubav, mnogo, mnogo ljubavi ali najveći problem je što on ne voli samog sebe. Na koncu on dosledno I sistematski uništava samog sebe I niko I ništa ne može da ga zaustavi u tom sadomazohističkom načinu života. Prošlost je jača, detinstvo je jače, ono što besmo na početku u to se pretvaramo na kraju bez svoje volje I bez ikakve mogućnosti I snage da savladamo to u sebi. Retki su oni kojima to podje za rukom.
Knjiga je vredna svake pažnje, prvo zbog teme koja je centralna po mom nekom subjektvnom sudu a to je prisustvo pedofilije u svetu u kome živimo. Na opsanost koje skrivaju vi tamni ćoškovi ovog sveta I svet odraslih koji može da bude veoma surov. Ima jedan višeslojni sadržaj odnosno više meta nivoa koju upućuju da nam život nudi I druge mogućnosti za koje smo mislili da ne postoje ali uprkos svemu postoje. Hana nam piše o leotama prijateljstva, ljubavi, empatije I požrtvovanja I gradi jednu katedralu koja odaje počast I estetici leog u ambijentu koji nas okružuje. Čita se zadovoljstvom jer svako poglavlje otkriva neku novu stranicu I neki nepoznati list u knjizi života, a račva se na sve moguće strane.
